Misteriozni letač u dva navrata viđen iznad Ljubovije

LJUBOVIJA - Misteriozni letač, koji je u dva navrata viđen iznad Ljubovije, i dalje je glavna tema razgovora u ovom gradu. Pričama da je reč o vanzemaljcima, helijumskom balonu ili dirigovanoj lutki dodata je najnovija verzija po kojoj je sve to delo Amerikanaca koji hvataju Radovana Karadžića.


Dok se deo stanovnika grada na Drini dobro zabavlja tvrdeći da je reč o nečijoj neslanoj šali, drugi su ozbiljno zabrinuti i preplašeni. Pojedinci ne otvaraju prozore i terase, a neki od očevidaca pristali su da govore za novine.

- Dok sam u ponedeljak uveče nešto radio ispred kuće, deca koja su igrala u blizini fudbal povikala su: „Čovek leti.“ Bacio sam pogled na krov žute zgrade i video omanjeg čoveka sa crnim plaštom kako hoda po ivici krova. Pomislio sam da neko montira TV antenu, i nastavim da radim“, priča jedan od očevidaca Miloš Đokić.

Miloševa supruga Slavojka uzbuđeno nastavlja:

- Kada su se deca po drugi put uskomešala, istrčala sam iz kuće i videla čoveka kako lebdi u vazduhu između žute zgrade i „Ljubovijatransa“. Oko čoveka je bila slaba svetlost, a oči su mu čudno sijale. Krenuli smo prema njemu, a on se onda u vazduhu pomerio unazad. Zatim je počela čudna igra: stanemo mi, stane i on i lebdi. Na kraju se naglo okrenuo i nestao iza topola „Ljubovijatransa“.

Misteriozni fantom je viđen i sutradan oko 15 časova. Videli su ga svi koji su se zatekli u Drinskoj ulici. Među njima su bili putnici jednog autobusa i gledaoci na stadionu očekujući početak fudbalske utakmice. Fantom je leteo prema brdu Kik, a zatim nastavio ka Nemiću.

Gotovo u isto vreme desio se i slučaj koji su mnogi povezali sa fantomom.

- Na putu do prodavnice ispred mene se stvorilo bradato i dugokoso stvorenje kome se lice nije videlo. Sa ispruženim rukama krenulo je prema meni. Na smrt sam se prepala i kišobranom krenula na njega. On je ustuknuo, prošao pored mene i nastavio prema vrhu Kika. Posle desetak metara se okrenem da bolje vidim, ali on samo ide pravo ne osvrćući se. Još uvek se tresem koliko sam se uplašila - drhteći priča Zorka Milutinović.

U ljubovijskoj policiji su nam rekli da će ceo slučaj ispitati, iako do danas njima niko nije prijavio prisustvo fantoma. Inače, fantom nije viđen poslednjih 12 sati, iako su preksinoć grupe građana, uglavnom mladih, čekale da se ponovo pojavi.

Duhovi u Šumaricama

Na fotografiji snimljenoj u spomen-parku kod Kragujevca jasno se vide dve sablasne prilike

BEOGRAD - U spomen-parku “Šumarice” kod Kragujevca, na mestu na kojem su 20. i 21. oktobra 1941. godine Nemci streljali 2.300 ljudi, pojavljuju se duhovi! Kurir je došao u posed fotografije snimljene jesenas, na kojoj se jasno vide dve sablasne prilike.
Kako otkriva naš izvor, snimak je napravljen mobilnim telefonom, ali momci koji su se slikali nisu ništa primetili, dok nisu sliku prebacili na kompjuter. Ono što su videli, zaprepastilo ih je. U šumarku je stajala beličasta utvara, dok se u krošnji drveća ocrtavao avetinjski ljudski lik, sa jasno uočljivim očima, nosom i otvorenim ustima - baš kao u horor filmovima! Jedina razlika je bila što se ovaj fenomen desio usred dana. Sliku smo dali doktoru Miodragu V. Vukoviću, stručnjaku za komparativnu religiju, mitologiju i antropologiju, kako bi nam rekao da li je ona autentična.

- Nisam stručnjak za fotografiju, ali teško da se radi o montaži, jer se na slici iza ovog mladića može uočiti najmanje šest likova. Od toga su tri ljudska, dva demonska i jedna zmija. Dakle, ako ovo nije fotomontaža, postoji verovatnoća da se ovde radi o akterima događaja od pre skoro 70 godina, odnosno, uslovno rečeno, duhovima - kaže doktor Vuković.

On primećuje ogroman ljudski lik u krošnji, “koji je po karakteristikama sablastan” i “figuru mladića, koji skrušeno stoji u pozi žrtve i čeka eventualno pogubljenje”, ali dodaje da ne možemo tačno znati zbog čega dolazi do ovoga.

- To je svakako igra svetlosti i senki, ali u podlozi su energetske konfiguracije, a šuma i drveće su izvanredan medij za mistične pojave. Pošto je ovo bilo mesto zločina neviđenih razmera, moguć je ovakav fenomen - objašnjava naš sagovornik.

Doktor Vuković kaže da nije bitno što je pojava uočena po danu, jer su ovi “entiteti” prisutni stalno, jedino se noću nekad lakše uočavaju. Kako je kazao, noć im više odgovara, a i tada su pojačana čula onog koji opaža pojavu.

- Ljudi koji nisu sahranjeni na dostojan način, često budu zaglavljeni između našeg i sveta mrtvih i njihove duše lutaju. Nekada duše budu zarobljene od zlih duhova ili demona. U ovom slučaju, najverovatnije je mladić na slici, ili možda onaj koji ga je slikao, izazvao pojavu. Ili je u vezi sa nekom od žrtava, ili ima urođene neke sposobnosti kakve ima jedan u milion ljudi - smatra doktor Vuković.

Inače, Nemci su 1941. godine u Šumaricama streljali 2.300 Kragujevčana, među njima i mnogo srednjoškolaca. To su učinili kao odmazdu zbog toga što su partizani i četnici ubili deset i ranili 27 okupatorskih vojnika koji su se vraćali iz Gornjeg Milanovca za Kragujevac. Za Srbiju je, kao što je poznato, bilo uvedeno pravilo 100 za jednog ubijenog, a 50 za jednog ranjenog Nemca.

Mešanje paralelnih svetova

- Najpreciznija nauka današnjice, subatomska fizika, tvrdi da postoji bezbroj različitih realnosti i da se živa bića i stvari mogu manifestovati na bilo kojoj od njih. Jedini uslov je da možemo da komuniciramo sa tim drugim realnostima. Slikovito rečeno, ako podesimo radio na neku frekvenciju, slušamo određenu stanicu. Ako pomerimo dugme, slušamo program sa druge frekvencije. Ponekad dolazi do mešanja frekvencija, pa hvatamo informacije sa dva izvora - objašnjava Miodrag V. Vuković i dodaje:
- Ove duše verovatno postoje u nekom od paralelnih svetova i po nekim zakonitostima koje su nama nepoznate, prolaze u našu realnost. Tako na istom prostoru, u isto vreme imamo različite manifestacije.

Hrane se strahom

Doktor Miodrag V. Vuković kaže da “duhovi” mogu predstavljati opasnost za ljude, koja je pre svega psihološke prirode.
- Najveći deo ovakvih sablasnih pojava hrani se strahom. Međutim, oni mogu posredno i fizički povrediti ljude. Mogu da zaposednu telo životinje ili čoveka i naterati ga da nekog napadne i ozledi.

Vampirača

Umre neki momak u Dobravama pa, veselnik, stade da se vampiri. Ogrnut belim pokrovom, noću je iz groba izlazio i selo pohodio. Ako su, slučajem, kućna vrata bila zaključana, kroz ključaonicu se provlačio. Pošto kostiju nije imao, mogao je i u iglene uši da se utne.

Vremenom vampir se obelodani i postade svima vidljiv. Njegovi kućani reše da ga žene i u udaljena sela se zaputiše, ne bi li mu mladu našli. I sam on pojavljivao se kao ličit momak na mestima gde se mladež kupila. Bilo gde da se zadesio, svud pričao kako je ovamo, ko doselica, iz dalekog sveta stigao.

Što se momcima i devojkama izmače, promućurnim babama ne promače. Gledajući iz prikrajka, one uočiše da novajlija na prela i posela stalno u isto vreme dolazi i čim petlovi udare u kukurekanje, nekud nestane. Zato su, sa šakama na ustima, devojkama šaputale da se stasitog i lepolikog momka prođu, jer on lako može vampir da bude.

Ovam-onam, dovedoše mu devojku iz nekog sela bogu za leđima. Mladenci u svemu lepo sporedovaše i prve godine provedoše u ljubavi i slogi. Kod svog čoveka nevesta ništa čudno ne primeti, čak i onda kad joj one iste babe u uši tutnuše da je za vampira udata. Hrabra i neplašljiva, na sve to nije se ni obazirala.

Ipak, uskoro se osvedoči da su bapske priče i te kako tačne. Zapravo, jednog dana ode ona sa svojim čovekom u kopanje kukuruza, koji se tek beše uvrstao i zazelenio. Kopali oni, kopali, dok sunce povisoko ne izviska i senka ne prevali na drugu stranu. Tad se, zamorena i zažednela, s krčagom u rukama, zaputi vode da zavati. Kad se nađe na putu do izvora, iz jednog trnjaka iskoči ogroman kucov i kidisa na nju. Zapomažući, jedva uspe da se od nenadne napasti odbrani, ali joj kucov zubima pocepa suknju nizaru. Vrativši se u njivu, potanko ispriča čoveku šta je zadesilo, on se na to samo glasno nasmeja. Utom spazi među njegovim zubima konce svoje suknje!

Stra je uvati, al se napravi da ništa ne vide, i već prve subote kriomice potraži nekog čudnjaka iz Konjske, koji je vampire vato i ubijo. Čudnjak joj reče da je u pravi dan stigla, jer vampiri i vampirice jedino tad iz groba ne izlaze. Zaistinski, čim na groblje odoše i momkovu raku raskopaše, ugledaše ga sveg naduvenog i od ljudske krvi crvenog. Vampirdžija mu u taj ma glogovim kocem srce probode, odšta se on odma spitosa.
Na taj način žena se zauvek oslobodi čoveka vampira, a groblje u kome je saranjen nazva se Vampirača. Tako se i danas zove.

Dragutin Paunić, COGLAVA

Vampir Miloš u bečkoj arhivi

U Banatu je početkom 18. veka postojao običaj da se pokojnik nakon sahranjivanja ponovo otkopa, pa da se zatim opet vrati u zemlju kako bi se sprečilo da se povampiri, obelodanio je jedan zapis pronadjen u bečkim arhivima.

U selu Radojevo, jednom od najstarijih srpskih naselja na granici sa Rumunijom, u 18. veku zabeležena je "borba sa vampirima". Reč je o zvaničnom izveštaju koji je carskom vojnom odseku u Beogradu, oktobra 1732. godine predao major saniteta, Jožef Faredi Tamarski.

Jula 1732. godine, Tamarski je po naredjenju princa od Virtemberga poslat u Radojevo, tadašnju Peterdu, da ispita smrt 11 meštana koji su umrli u januaru i februaru te godine.

U njegovom izveštaju, koji se danas nalazi u Bečkim arhivima, navodi se da su meštani tvrdili da su svi umrli žrtve vampira po imenu Miloš.

Vampir Miloš, kojem se ne zna prezime, za života je, saopštava u svom izveštaju Tamarski, važio za neku vrstu vrača. Imao je pticu koju je naučio da govori i pripitomljenog vuka, što je po tvrdnji seljana, bila potvrda njegovih magičnih moći.

Tamarski je pokušao da ubedi meštane da vampiri ne postoje, medjutim, posle nekoliko rasprava zaključio je da nisu spremni da prihvate njegove argumente, pa je odlučio da ekshumira nekoliko pokojnika.

Prvo je iskopan Miloš, koji je bio sahranjen 15 meseci ranije (aprila 1731.). Kada je uklonjena zemlja i podignuta drvena ploča koja je pokrivala mrtvaca, Milošev leš je izgledao potpuno netaknut, a oči su mu bile širom otvorene, uprkos tome što mu ih je njegova žena zatvorila nakon smrti.

Tanak mlaz krvi mu se lagano slivao iz usta, a krvi je bilo i na drvenoj ploči ispod leša, kao i na zemlji ispod ploče, zapisao je Tamarski.

Vlada u Beču zainteresovala se za taj fenomen, a izveštaj majora Tamarskog je unikatni zapis, sačuvan u bečkoj arhivi kao originalni dokument tog vremena.

U izveštaju se takodje navodi da je, pošto su to meštani zahtevali, major Tamarski naredio da se Milošev leš probode kocem, a zatim je, iz straha da će meštani opet iskopati "vampira" po njegovom odlasku, naredio da se leš prelije ugašenim krečom, pre nego što se ponovo zatrpa grob.

Na saslušanju rodjaka 11 žrtava, saznao je da su umirali u roku od šest do deset dana kopneći; noću su imali strašne košmare, a nekoliko njih imalo je plavkaste belege na vratu.

Tamarski je odlučio da otkopa i grobove žrtava. Osam leševa je bilo u stanju raspadanja, a tela dva pokojnika su bila dobro očuvana.

Medjutim, poslednja otkopana žrtva, jedna žena, delovala je kao da spava, a njeni udovi su bili savršeno pokretljivi.

Tamarski je na osnovu izgleda ta tri leša dozvolio meštanima da i sa njima urade isto što i sa prvim "vampirom" - Milošem.

Ta priča je živela u sećanju meštana, to sećanje je izbledelo, a i to groblje nije sačuvano, pa je dokument dvorske kancelarije u Beču dragocen kao nezaobilazna literatura u proučavanju fenomena vampira, kaže novinar Slavko Popov, hroničar ovog dela Banata.

Majmun, drekavac i beli jazavac

"Istinite priče" o čudovištima svih fela kruže ovih dana požarevačkim krajem

Majmun, drekavac i beli jazavac

Famozni majmun, upućeni se kunu da je to bio babun, iskočio je iz krošnje drveta odmah pokraj jedne velelepne grobnice i umalo unakazio nesrećnog čoveka

- Jes', čuo sam, kako da nisam... Pričali mi ljudi za to čudo. Kažu da je tu na kraj groblja usred noći jednog čoveka napao neki veliki majmun. Skroz ga izgreb'o, skroz, naskroz... Da se ovaj u sekundi nije snaš'o, ma na svašta bi izašlo... - značajno podiže prst sedamdesetogodišnji Branislav Jović iz sela Šapina, na pola puta između Požarevca i Kučeva.

Deda Bane ne zna tačno koji je to čovek koga je ovde, usred Braničeva, napao majmun, ali kao i dobar broj ovdašnjih seljana noću ne prilazi ni blizu lokalnom "večnom lovištu".

Tu na samom kraju sela izdiže se groblje. Kažemo izdiže, jer ovde kao retko gde u Srbiji namesto grobnica pokojnicima podižu prave male kuće sa sve nameštajem i neophodnom kućevnom tehnikom. Da se nađe počivšem.

A prema onoj "proverenoj" priči, famozni majmun, upućeni se kunu da je to bio babun, iskočio je iz krošnje drveta odmah pokraj jedne velelepne grobnice i umalo unakazio nesrećnog čoveka. Posle toga čudna životinjka je, kaže priča, ispuštajući jezive krike nestala bez traga.

Dobar je broj, naravno, i onih koji ne veruju "obaveštenima". Uvereni su da su to neki pijani i dokoni seljaci celu priču izmislili ne bi li "poplašili narod". Tako i Mile Denin. Strašno je ljut na neke komšije koji su u celu priču o majmunu "ubacili" baš njega, pričali da ga je napala afrička zverka...

- Ma, kak'i majmun?! Šta vam pada na pamet! Nisam majmuna vid'o, osim jednom u zoološkom vrtu - odmahuje Mile rukom. Ne veruje u strašnu priču, kaže da bi svima bilo bolje kad bi se okanuli "praznih maštarija". Da je majmuna zaista bilo, on bi to morao da zna, kuća mu je jedva stotinak metara od groblja...

Ipak, i dalje je podosta onih koji se s prvim mrakom ovde u Šapinju zatvaraju u kuće. Ima i onih koji su iz zaborava izvukli i staru narodnu legendu o drekavcu, nakaznom mutantu koji u zla vremena iz tamnih dubina zemlje izlazi na površinu i uteruje ljudima strah u kosti.

S drugog kraja ovog dela Srbije stiže još jedna "neverovatna" priča. U selu Kamenovu pokraj Petrovca na Mlavi lokalni lovci su ulovili živo čudo prirode - belog jazavca. Sada je jazavac na ispitivanju u Beogradu, a Petrovčani strahuju da ovo "čudo" možda ne najavljuje kakvo zlo.
- Ja to za sve ove godine nikad nisam video, a ni čuo za tako nešto - priznaje "šef" kamenovačkih lovaca Aca Gera.

Pošto se pročulo da su u Kamenovu ulovili čudnu životinjku, maštovitiji Petrovčani počeli su da se "prisećaju" kako su eto baš prošle nedelje čuli neki "strašan i jeziv zvuk" od koga se srce cepa na pola... Oni stariji, skloniji fatalizmu, već ispredaju priče prognozirajući šta beli jazavac može da znači. Tvrde da se on pojavljuje jednom u sto godina i najavljuje "loše i naopako doba"...

Петар Благојевић

Петар Благојевић

Петар Благојевић, у аустријским изворима Петер Плогојоwитз, био је сељак у Србији, за којег су многи веровали да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725 у селу Кисилова, можда данашње Кисиљево код Пожаревца. Северна централна Србија била је тад део аустријског царства (од 1718 до 1739).

Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им се умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му наводно није трулило а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због "страха" мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у "турска времена", то јест кад је село било под османлијској власти.

Извештај аустријског службеника спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и учествовало у "вампирској манији" у Енглеској, Француској и Немачкој. Догађај је био сличан ономе са Арнолд Паоле пар година касније, што је изазвало и једно званично истраживање аустријске владе. Феномени или изгледи наводне нетрулежности тела, "нова" коса, кожа и нокти, надувена и румена лица те и крв на уснама данас су објашњени и део су једне фазе посмртног остатка. Народу непознате болести и епидемије могле су да створе веровање у дејствовање натприродних сила.

Вукодлак

Вукодлак


Различите животиње (бик, коњ, змија и разне птице) су врло често предмети обожавања у историји религија. Кроз фазу обожавања животиња, у својој религијској еволуцији, прошао је скоро сваки народ, па и наш. Веровање у животиње као облик, у који се утеловљују различити, већином, зли духови, или пак поједина божанства, је јако, нарочито, у нашем народу; а и код осталих Словена није ни до данас по све престало, него се одржава с том разликом, што сада места словенских богова заузимају хришћански светитељи. Неретка је ствар да се понеко божанство (анђео или светитељ) јавља у облику просјака, путника или чак и понеке животиње.


Душе умрлих људи, нарочито ако су били зли, претварају се, по веровању нашег народа, у поједине животиње (повампире се).


Епифанија предака у домаће животиње, као на пр. у змију покућарку која се нарочито пази, па затим у петла и у живину уопште, позната је код Срба и Руса (Чајкановић). Па и веровање да душа може привремено отићи из човека, обично док он спава, и претворити се у други какав облик (змаја), позната је код Словена уопште. /Др В. Чајкановић: Студије из Религије и Фолклора. Етнографски Зборник, Београд, 1924./


Једна од злих душа уселила се и у вука те је тако постао вукодлак. Веровање у вукодлака, датира из врло далеке прошлости словенске. Још нам Херодот (IV. 105) вели о Неурима (за које се мисли да су Словени) да се сваки од њих годишње једанпут на неко кратко време претварао у вука, али је после добијао опет људско обличје. Уз ову забелешку Херодотову интересантно је и то, да наш народ верује, да Србин потиче од вука.


Вукодлаком се сматра и онај човек, који има вучје обличје; неко који се може да претвори у вука. Веровање у овог вукодлака распрострањено је код свих Словена. Вукодлака чије име на словенски гласи: – влъколакъ (н. слов. волкодлак), познају и Бугари под именом: влъколакъ; Срби и Хрвати: вукодлак; Руси: волкодлак; Чеси: vlkodlak; а Пољаци wilkolak. /Г. Крек: op. cit./ Вукодлака знају не само сви Словени него и суседи словенски. Тако вукодлака налазимо код Грка у речима: burkiolakas, brukolakasи и brykolakas: код Турака:vurkolak; код Албанаца:vuvrvulak; а код Румуна: vъrkolбk.((Г. Крек: op. cit./ Вукодлаком постаје и некрштено умрло дете или дете закопано с мајком у њезиној утроби које после 7 година нарасте велико као вук, али је окрутније од вука. /Arhiv. za Povj. Jug. knj. VII, Zagreb, 1863./


Вук нам у свом Речнику под речју "Вукодлак – вампир, тенац (тењац)" даје опширан опис његов, онакав каквим га наш народ сматра.
Вукодлак се зове човек, вели Вук, у кога (по приповеткама народним) после смрти 40 дана уђе неки ђаволски дух, и оживи га (повампири се). Потом вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човек не може повампирити, већ ако преко њега мртва прелети каква тица, или друго какво живинче пређе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу (а гдекоји почну казивати да су га где ноћу видели с покровом на рамену) и стану погађати ко се повампирио. Кадшто узму врана ждрепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак: јер кажу да такови ждребац неће, нити сме, прећи преко вукодлака. Ако се о ком увере и догоди се да га ископавају, онда се искупе сви сељаци с глоговим кољем (јер се он само глогова коца боји: зато говоре кад га спомену у кући: "на путу му броћ и глогово трње" – јер су бротњаци покривени глоговим трњем), па раскопају гроб, и ако у њему нађу човека да се није распао, а они га избоду оним кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога вукодлака нађу у гробу, а он се угојио надуо, и поцрвенео од људске крви ("црвен као вампир"). Вукодлак долази кадшто и својој жени (а особито ако му је лепа и млада) те спава с њоме; и кажу да оно дете нема костију, које се роди с вукодлаком. А у време глади често га привиђају око воденица, око амбара житних и око чардака и кошева кукурузних. Кажу да све иде са својим покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу; зато не помаже од њега врата затварати као ни од вештица.


Сем вукодлака, Стари Словени су имали и друга нижа божанства или демоне као што су бес или бесомар (за кога Леже мисли да је исто што и Пизамар). Бес или бесомар биће да је био бог грозоте, одвратности као што би то етимол. речи бес казивала: бěдсъ: у литваском baisа – страх, гроза; baisus – грозан, одвратан; у лат. foedus – гнусан, гадан; у грчком pithekos – мајмун.
Осим тога демон трас, и вед (вěдъ) кога су Словени сматрали за демона који помрачује Сунце и Месец (Крек).
Наш народ верује да се и данас, док трају "некрштени дани", а то је од Божића до Крстова дне, јављају људима вампири, ђаволи, караконџуле, па затим змајеви, који се најчешће појављују у виду огњевит крилате змије, а кад иду пред облаке да се бију са алама, онда су као орлови, или дуга која тица (Чајкановић).
Вук под речју "ала" вели: "за змаја... се мисли да је као огњевити јунак од кога у лећењу огањ одскаче и светли."

Дрекавац из Крвавичке реке

Дрекавац из Крвавичке реке


Seljaci u Krvavičkoj reci otkrili su ostatke životinje koja ne liči ni na jednu poznatu zver, tvrdeći da se u selu pojavio "drekavac" - sotona iz bapskih priča koja napada ljude. Zver na prvi pogled liči na psa ili lisicu, ali zadnje noge najavljuju sličnost sa kengurom. Ovaj deo reportaže, objavljene 9. decembra 1992. godine u dnevnim novinama, možda se nikada ne našao na ovom portalu da u okviru tog teksta još tada nisu pominjani Amerikanci, uvertira za bombardovanje i nakaze iz laboratorije NATO. Nažalost, sve što je pre sedamnaest godina najavljivao drekavac iz sela Krvavica kod Kruševca, obistinilo se. Bivša Juga je krvarila, a zatim su naše nebo zaorale moćne NATO mašine.

Naravno, sve te priče o drekavcu tih godina mnogi su prihvatali sa rezervom, da bi tek u poslednje vreme konstatovali da je ova anđama u stvari bila dobar vidovnjak. U Krvavici kod Kruševca su tada tvrdili da se priča o drekavcu pojavljuje uvek pred rat i da ne sluti na dobro.

- Pričali su mi stari da je to uvek bivalo kada su ratne prilike i kada je Srbiji pretila nesreća - pričao je Radojko Rakin iz Krvavice. - Anđama je bivalo na sve strane, a najviše na raskrsnici šumskih puteva. I baš tada su se pojavljivala takva stvorenja - ni ljudska ni životinjska, neka grozna mešavina da te strah uhvati. Baba Radojka mi je pričala da je pred onaj davni rat, negde 1913. odine, kroz selo prošlo nešto nalik na jare, samo bez kože. Čas mekeće, čas govori, slično ljudskom govoru...

A baš takvo stvorenje je krajem 1992. godine uznemirilo Krvavičane i meštane okolnih sela, kada su u njihovoj reci pronađeni ostaci čudnovate zveri. U prvi mah su Stanoje i Jovica Milićević, koji su otkrili lešinu, pomislili da se radi o uginulom psu ili liscu, ali se kasnije ispostavilo da životinja ne liči ni na jednu od poznatih zveri.
Zmijolika glava sa velikim očnjacima, duguljasto telo dužine 80 centimetra, kratke prednje noge, kožice između pristiju i posebno zadnji udovi koji su podsećali na noge kengura, bili su dovoljan razlog da se posumnja u nešto neobično.
Kako se priča ubrzo proširila i do Beogarada, u Krvavicu je došao Milan Paunović, tadašnji kustos Prirodnjačkog muzeja, koji je razrešio enigmu. Krvavički drekavac je, po njegovom mišljenju, bila odrana lisica.

Drekavac se potom pojavio krajem devedesetih godina ponovo na novinskim stranama. Srebrno jezero, sve popularnije odredište mnogobrojnih turista nadomak Velikog Gradišta, tada je bilo na najboljem putu da dosegne slavu škotskog Lok Nesa. Među tamošnjim žiteljima i mnogobrojnim gostima bile su sve učestalije “strašne priče” o drekavcu, koji tumara pokraj jezera plašeći ljude.

- Kao od šale nešto mi je pocepalo mrežu od skoro hiljadu metara! I to onu najdeblju... Kakva li je to sila, bog te tvoj!!! Neki kažu da je to samo ogroman som, ali ako mene pitate to ti je neko čudo mutiralo od onog bombardovanja. Nema šta drugo! - pričao je ribar Radomir Đurđević. - Još kao dečak od svojih starih slušao sam priče o nekakvom dunavskom monstrumu koji se javlja jednom u sto godina.

Bilo kako bilo, mit o drekavcu iz Krvavice je ostao, a sotona se "pojavila" posle nekoliko godina u filmu Srđana Dragojevića "Lepa sela lepo gore".

Legenda o drekavcu

Drekavac je biće iz mitologije Južnih Slovena. Verovanje je rašireno po istočnoj i zapadnoj Srbiji, Šumadiji, Kosovu i Metohiji i Bosni. Po legendi, drekavac je materijalna manifestacija umrlog, nekrštenog čoveka (po nekim pričama, mladog dečaka), koji ne može da nađe mir, pa proganja one koji su mu zgrešili u životu. Kako predanja kažu, drekavac je malo, dlakavo stvorenenje, slično životinji aj-aju, koje neprestano gazi na sopstveno krzno, a potom urla mešavinom plača i vučjeg zavijanja. Najčešće se šeta po grobljima, a žrtve davi u snu. Jako se plaši svetlosti, iako ne može biti uništeno dok ne nađe mir. Moderna verzija drekavca liči na mešavinu psa, mačke i lisice, a bilo je i verzija ptičjeg oblika. Drekavac se javlja uglavnom noću, u rano proleće. Nije dokazano da se plaši pasa. Najviše je viđan u Istočnoj srbiji, u skorije vreme navodno u okolini Zaječara, a viđen je i u okolini Zlatibora. Postoji verovanje da drekavac "dreči" cele noći u okolini kuće onog ko će umreti.

Арнаут Павле

Арнаут Павле

Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле (Arnold Paole)) је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Павлу је једна од раних прича о вампирима, која се очувала годинама без промене. Сматра се да део његовог имена „Арнаут“ означавало његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“.

Ране 1725. Арнаут Павле се вратио из турске војске у свој родни крај код Мораве. Северна централна Србија била је од 1718 под аустријском власшћу. Село се у каснијем извештају комесара Јоханеса Фликингера звало "Медуегиа", које се у првим тумачењима често повезивало са данашњом Медвеђом. Међутим, данашња Медвеђа (у Јабланичком округу) се није налазила под аустријском влашћу. Истраживања новијег датума су накнадно утврдила да је поменута Медвеђа вероватно село у околини Свилајнца, на путу према Деспотовцу, у Поморављу. Бивши најамник је купио нешто земље, окренуо се пољопривреди и био је брзо познат сеоској заједници. Могуће да је добијао новчану подршку аустријске војне управе, која је тежила да на граници према Османлијама држи војну милицију упозната тереном, околностима и турском војском. Заволео је ћерку једног комшије и убрзо су се венчали.

Павле је говорио својој жени о свом страху да умре рано. Кад је служио турску војску био је постављен "код Косова у турској Србији", где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство; тај би се вратио из мртвих, то јест као мртвац не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до „турске Србије“ где га је Павле убио. Павле је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега да је напустио војску и вратио се родном крају.

1725. или 1727. Павле је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханесу Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћу. Једни су тврдили да их је посећивао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да сиса крв. Неколико недеља касније више људи који су тврдили да су га видели су нађени мртвим, са нејасним узроком смрти. Број умрлих је бројао око четири. Мештани су на предлог свог „хаднука“ (хајдук, врачар, лекар?), који је раније присуствао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са телима жртава. (Исте године 1725. је у селу Кисиљеву код Пожаревца умро и Петар Благојевић, човек за кога се такође сумња да је након смрти постао вампир. Јако мала раздаљина између ова два случаја доводи их у директну везу, тј. да је Павле узрок посмртних дешавања са Петром).

1731. почело је ново умирање у Павловом крају. Умрло је седамнаесторо људи, опет са нејасним узроком смрти. Прва која је умрла била је 60-годишња Милица, затим једно осмогодишње дете, двадесетогодишња Стана (умрла при порађају, говорила да се мазала вампирском крвљу) и њено новорођено дете, један шеснаестогодишњи момак (умро после три дана болести), једна десетогодишња девојчица, седамнаестогодишњи Јоаникије (умро после три дана болести), онда „хаднукова“ супруга, затим Ружа (умрла после десет дана болести), шездесетогодишњи Станче, двадесетпетогодишњи хајдучки син Милоје (умро после три месеца болести), Ружино дете (осамнаест дана старо), двадесетједногодишњи Раде (умро после три месеца болести), жена локалног хајдучког барјактара са њеним дететом, дете „хаднукове“ супруге, и двадесетогодишња снаја хајдука Јовице Станојка (умрла после три дана болести). Задња која је умрла, Станојка, говорила је да се петнаестак дана раније пробудила ноћи гушена те да је била дављена од Милоја. Прва која је умрла, Милица, јела је говеђе месо чију је крв наводно пио пет година раније Арнаут Павле.

Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију, сачињену од комесара Јоханес Фликингер (Johannes Flückinger), леутнанта Бутенер и Ј. Х. фон Линденфелс, два војних лекара, Исак Зигел и Јохан Фридрих Баумгертнер, и једног свештеника. Отворили су уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан Горшић, и локалних Рома гробове умрулог Радета, "хаднукове" жене и детета и барјактарове жене и детета, да ексхумирају њихова тела.

Што су нашли зачудило их је: њихова мртва тела су изгледала да нису трулила, а коса и нокти као да су порасли. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Ромима да свим лешевима са истим знаковима одсеку главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања.

Његов извештај је био објављен у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављење су за неколико година више од двадесет радова. Центар дискусије био је протестантски део Немачке, у којем теолошком учењу није смело да буде такозваних повратника, који би се после њихове смрти показивали живима и њима чинили штету. Сам Фликингер био је скептичан према натприродним дешавањама па тако завршава свој извештај са: Да ли је то вампирство било од сотоне? Зашто се онда није отерао молитвама? Да ли је било природно, зашто се на (њиховим) телима извшила таква казна или призор? Великим, неправедним и живим вампирима нек се одсеку главе и мртве нек се оставе на миру. Није ли међу вампирима био један разуман човек? Одакле доказати супротно? Како да се његовој родбини не урачуна у срамоту?

Оригинални извештај Јоханеса Фликингера на немачком
http://www.paranormal.de/vampir/quellec.html

Videli aždaju u Skadarskom jezeru

Braca Milan (20) i Marko (18) Markovic iz Golubovaca u Zeti tvrde da su prosle subote oko podne, u blizini ostrva Starcevo, u Skadarskom jezeru videla nepoznato cudoviste, nalik na azdaje, o kojima su samo citali u literaturi. Camcem su se vracali iz Murica, sa suprotne obale Skadarskog jezera prema Plavnici i u blizini Starceva su primetili neman. Plivala je u jezeru, za trenutak je izronila i odmah nestala u vodi. Obojica tvrde da nije u pitanju fatamorgana. Cudoviste je bilo visoko oko tri, a dugacko oko cetrdeset metara. Tri zatupasta roga su joj se izdvajala na glavi. Stariji ljudi se secaju da se slican slucaj dogodio pre sedamdeset godina.
Reporter Glasa pise sledece:


Pre cetiri-pet dana, neman su na sred Skadarskog jezera videli ribari, braca Milan i Marko Markovic iz sela Plavnica, preplaseni prizorom jedva su sa jezera malim cunom pobegli na ostrvo Starceva gorica i posle ih je sa ostrva kuci vratila pogranicna policija svojim gliserom! Camcic u kome su plovili jezerom, ostavili su kod nekog kaludera na onom ostrvu. Kad su stigli kuci - obojica su od straha koji su preživeli - bili žuti kao dva limuna!

Juce, zorom, dok se izmaglica polako dizala sa prostranog jezera i davala mu pomalo jeziv izgled, lutao sam obalom, zagledao okolo ima li one azdaje, sve dok na kraju jednog kanala, pod velikim vrbama, nisam naleteo na kucu ribara Markovica, i pred kucom na Milanovog i Markovog oca Milosa koji je krpio mreze.

- Meni je najvaznije da su mi deca posle svega sto su prezivljeli, ostala u pamet! A ko 'oce da im vjeruje, neka im vjeruje, ko nece i ne mora. Oni ni od koga i ne traze da im vjeruje - rekao mi je Milos cim smo se pozdravili i odmah otklonio svaku sumnju u pricu sinova.

On jeste, jos mi je odmah ispricao, ribar punih 40 godina, i za to vreme nije nikakvu neman video na jezeru, ali, nema nikakvog razloga ni da ne veruje svojoj deci.

- Nisam ih ucio da lazu, a i sto bi lagali...
Dok se dole iz vrba polako budilo ogromno jezero, i podizala magla, za stolom, pod vinovom lozom, odmah smo raspreli pricu o cudovistu iz jezera. Ima li ga, ili nema. Iza kuce odnekud su iskocili i Milan i Marko, mladi, uljudni momci, njihova majka Snezana...

- Od onda, niti su tamo, de su to cudo videli, isli, niti ce ici, ako se ja budem pitala - odmah se u razgovor ukljucila i majka Snezana i stavila do znanja da od prave potere sa aždajom sa jezera nece biti nista. Ako se ona bude pitala.


DjE DjECA DA PIJU ALKOHOL

Nekoliko dana posle dogadaja, ribare Markovice opasno naljutio ornitolog Ondrej Vizi iz Nacionalnog parka "Skadarsko jezero". Naucnik izjavio u novinama da se i njemu kada popije dve case vina prividaju razna cudovista...

- On je mog'o sa naucne strane da objasni da azdaje ima ili nema, ali, da mi vrijeda decu to ne moze. Dje deca da piju alkohol, bio sam spreman da ih vodim u bolnicu da tamo utvrde jesu li ikad pili nesto od alkoholnih pica - ljutio se juce ispred kuce Milos.

Pola sata kasnije, nas trojica, Milan napred na pramcu camcica, bolje reci cuna od cetiri-pet metara, ja u sredini, i Marko pozadi, na krmi, vec smo Plavnickom rekom, kanalom sirokim desetak metara, jezdili ka Skadarskom jezeru, da vidimo gde je jutros azdaja.

Od oruzja, meni su dali zelene, gumene cizme za deset brojeva vece, oni su uzeli motku od cetiri-pet metara, za koju se posle ispostavilo da i nije neko oruzje nego sluzi da se camac odguruje preko kanala, i tako opremljeni isplovili smo posle petnaestak minuta voznje pravo na jezero...

Puklo je okolo, na sve strane ogromno vodeno prostranstvo, onaj camcic ljuljao se na talasima ne vecim od desetak centimetara kao orahova ljuska na vodi, Milan je stajao napred sa sakom u visini cela i osmatrao pucinu, Marko je vozio, a ja sam u zlo doba, drzeci se obema rukama za camac, primetio da na dnu cuna uz jedno veslo imamo i makaze za secenje korova, zlu ne trebalo...

- Nema nista - vikao je Milan sa pramca, ja sam buljio u zelenu vodu okolo i molio Boga da se ono sto trazimo ne pojavi, Marko je pozadi sigurnom rukom držao krmu i tako smo jedno pola sata sekli talase sve dok nismo stali na sred jezera.

- Tamo je bilo. Tamo, ka Bojani... - viknuo je u jednom trenu Milan sa pramca.

- Bili mi tog jutra sa camcem na Murickoj plazi, oko jedan sat po podne krenemo nazad, ja gledo sa pramca kako da upravim camac, ima preko jezera otud 12 kilometara, i odjednom ugledam ga... Ko da se ostrvo ispred nas pojavilo... Tri crne grbe jedna do druge... - opisivao mi je Milan strasni dogadaj od pre pet dana, dok se meni, na sred onog cuna, kosa podizala na glavi.

Jedno je kad se takva prica slusa na kopnu, drugo - na sred jezera.

- Sekund kasnije ono cudo ispred nas, na mozda 800 metara razdaljine, ugledao je i Marko... Stajali smo ko opcinjeni i gledali ga jedno petnes sekundi, a onda je zaronilo, nestalo ga... Nije proslo ni pola minuta, 300 - 400 metara dalje, opet se pojavilo, opet one tri grbe na jezeru, dva-tri metra iznad vode, dugo ucinilo nam se barem 40 metara... Posle je jos jednom zaronilo prema Bojani, jos jednom izronilo i onda ga je nestalo - nastavio je Milan pricu.

Oko nas, na puskomet, i dalje, dokle je oko videlo, nigde nije bilo zive duse. Ni jednog jedinog ribara. Samo nas trojica u onom cuncicu na sred jezera i negde ispod nas - ona azdaja.

- Ne vredi ti ta kamera nista... Onog dana deset fotoaparata da smo imali, na svih deset bismo zaboravili - smejao mi se sa pramca Milan.


Marko Markovic

- Tamo malo dalje, jezero je duboko sigurno vise od 100 metara, ko zna cega sve tamo moze da ima - nastavio je da me plasi Marko sa krme...

Posle su se obojica uozbiljili.

- Mi, tamo dalje, na ono mesto gde smo ono videli ne idemo... Izlazili smo i ovih dana na vodu, ali, tamo nismo isli... - ispricali su mi uglas.

Posle smo okrenuli camac i krenuli nazad, a sto smo vise odmicali od onog mesta, od ostrva Starceva gorica, meni je na sredini onog cuna bivalo sve lakse, a iz glave su mi brzo iscezle i slike - kao one dve zelene cizme sto sam obuo plivaju po jezeru, a mene, sa komplet fotoaparatom i torbom, odnela azdaja...


Brzo smo se vratili kuci.

- Onog dana bio ja u Virpazaru, kad zvoni mi telefon, javlja se Milan, sav unezveren, jedva sam ga razumio sta oce da mi kaze... Veli, izronilo ostrvo ispred nas... Viknem mu u telefon da bjeze kako znaju na Starcevu goricu, da spasavaju glave... Srecom, bio sam u Virpazaru blizu kuce u kojoj je smestena pogranicna policija, otrcim do njih, oni zovnu Podgoricu, odozgo, za sekund dozvole da isplovi gliser plovne jedinice. Bogu hvala, za 15 minuta stigli su do Starceve gorice. Tamo mi našli decu, obojica isprepadani. Hvala tim ljudima do neba... - pricao mi je posle Milos kako je on preziveo dogadaj.

Marko i Milan, posto su na jezeru ugledali ono cudo, navrat-nanos stigli su do ostrvceta u jezeru.

- Stisnuo Marko gas koliko je mogo, a meni se cinilo da stojimo na jezeru, da ne mrdamo, da ce ono da nas stigne... Uhvati nas panika, samo smo se gledali, nestalo nam glasa - prisecao se Milan juce jos jednog detalja sa vode.

- Kad ih je posle policija dovela do kuce, obojica su bili zuti kao dva zuta limuna, jedva su se smirili - opisivala je dogadaj i majka Snezana.

U kuci Markovica, kasnije, setili su se da je pre 15-16 godina jedan ribar iz sela, na istom kraju jezera, video nesto slicno.

- Otac sam im, ali, i ja imam pet odsto nevjerice da tako nesto postoji u jezeru... Opet, 40 godina sam na vodi svakog dana, jezero je veliko, nije ispitano, ima velikih dubina, zaliva gde je malo ko zalazio, nije bilo ekspedicija, ko zna cega tamo sve nema. Mozda su i drugi ribari iz sela to vidali, ali, nisu pricali, bas zbog toga da ih neko ne bi ismijavo - pricao je Milos pod onom vinovom lozom ispred kuce.

Posle, pozdravio sam se Markovicima, i - obisao jezero sa kopna. Odozgo je sigurnije. Ispod, lezala je nepregledna vodena povrsina bez jednog jedinog talasica... Nije na vodi bilo ni azdaje, ali ni - jednog, jedinog ribara. Azdaja, ako je ima u jezeru, ležala je negde u dubini i cekala pogodnu priliku da opet nekoga isprepada, na mrtvo ime.